Koračajući polako ali sigurno ka 100. godini života deda Spasoje Bulbić iz Kobišnice kod Negotina, kako ga većina ljudi iz ovog kraja zna i oslovljava, sa setom se priseća svojih brojnih životnih događaja, situacija i uspeha. Mnogo toga je bilo, pa zato i nije bilo lako setiti se svega što je ispunilo minulih 95 godina.
– Rođen sam u praskozorje 30. maja 1929. godine u Kobišnici, od majke Živke, rođene Popojić, i oca Đorđa. Imao sam samo šest godina kada mi je preminuo otac. Očuvali su me baba i deda. Tek kada sam stasao i postao punoletan, majku sam vratio kući i od tada smo skupa živeli. Bilo je to takvo vreme, kaže deda Spasoje.
Za 95 godina koliko je ove godine napunio u maju, nije bilo događaja i manifestacije a da nije bio pozvan da učestvuje i da svoj doprinos u predstavljanju izvornih melodija i kola iz ovog kraja. Predano i s dušom svirajući frulu utkao je svoje ime kao čuvara narodne tradicije Negotinske krajine, a nas podstakao da saslušamo i zabeležimo deo njegove životne priče.
– Moj deda Sava je pomalo svirao frulu, tako da sam od njega počeo da učim da sviram sa pet, šest godina. Sa babom Mitrom otišao sam na jedan negotinski vašar. Imao sam sedam, osam godina i znam da mi je ona tada na vašaru kupila frulu, prvu u životu. I tako sam sa tom frulom sviruckao pomalo, sve do negde kada sam formirao kulturno-umetničko društvo u selu. Bilo je to davne 1951. godine, priseća se naš sagovornik i dodaje da su se često krajem tridesetih godina prošlog veka, u selu sastajali, družili i svirali na poljani kod bunara u senci bagremova.
Retko ko iz ovog kraja ne poznaje Spasoja Bulbića. Bulbić je dugo godina bio aktivan u političkom životu, radio je u IHP Prahovu, bio je dugogodišnji član Saveta i predsednik Mesne zajednice u Kobišnici, osnivač Kulturno-umetničkog društva „Voja Čurić“, frulaš i osnivač udruženja frulaša.
– Kao šesnaestogodišnjak postao sam skojevac i 1945. godine išao na ratnu radnu akciju na Crni vrh kod Bora i tada sam i postao politički aktivan. Bio sam veoma aktivan u tadašnjem Savezu komunističke omladine, organizovali smo priredbe, igranke, dočeke Nove godine. To je bilo u vreme kada nije bilo zvučnih elemenata kao sada, već smo svirali na akustičnim instrumentima. Inače u to vreme radnih akcija, bio sam aktivan i učestvovao i u izgradnji pruge Šamac-Sarajevo, Novog Beograda, Alipašinog mosta kod Sarajeva i skupio oko dve godine akcijaškog staža. Davne 1949. godine vodio sam grupu od 218 omladinaca na radnu akciju u Novi Beograd, gradili smo Novi Beograd. Bio sam komandant Zaječarske krajinske omladinske radne brigade Sreza na izgradnji Novog Beograda. Bilo je to neko drugo vreme.
Kao svedoka jednog vremena koje je sadašnjim mladima teško dočarati i objasniti, želeli smo da saznamo i deo Bulbićevog doprinosa u unapređenju sela.
– Završio sam Srednju poljoprivrednu školu iz rada i pohađao i Višu školu za organizaciju rada kada sam radio u Prahovu. U to vreme je mnogo urađeno u selu. U posleratnom periodu Kobišnica je bilo jedino selo koje je imalo bioskop u Krajini, izgradili smo gornji sprat škole kada je i uvedena osmogodišnja nastava i sva deca iz Bukovča, Kobišnice i Srbova pohađala su ovde školu. U to vreme izgrađena je školska kuhinja, put do bugarske granice, ulice u selu. Bio sam malo nezgodan u to vreme i šta smo se dogovorili, to je moralo da se završi. Za izgradnju Doma kulture u centru sela, kao predsednik režijskog odbora za izgradnju po materijal sam išao čak u Olovo u Bosni, jer je šef sreske stanice iz Kobišnice premešten u Olovo u to vreme i zato sam čak tamo išao po oblo drvo od 11, 12 metara, doterao građu ovde i oni su tada deljali grede. Nije tada bilo materijala i snalazili smo se, ali nas je držalo to da radimo za selo i svi su sarađivali.
Kako je deda Spasoje naučio da svira od starijih, tokom svog života trudio se da i druge nauči i da im prenese svoje znanje i ljubav prema fruli i raduje ga što su ga neki i prevazišli u svom umeću. Neki sadašnji frulaši i čuvari narodne tradicije prve akorde su naučili upravo do njega.
– Ja sam voleo mnogo i bio zainteresovan da naučim što veći broj omladinaca da svira. Dolazili su kod mene, imali smo klub u našem Domu kulture. Mnogo ih je bilo radili smo, učili smo i veoma sam zadovoljan šta su naučili. Ja sam bio pozvan na nekoliko nastupa i mi smo grupno nastupali i to mi je ostalo u lepom sećanju. A u publici je često bilo i Negotinaca što je tim nastupima davalo posebnu emociju. Ja sam Milana Nikolića naučio, on je bio moj učenik. I Miloš Dinić iz Popovice je moj učenik i on je fantastično savladao frulu i ponosan sam na njih.
Ponosan je deda Spasoje i na svog unuka Zorana koji je brzo naučio da svira frulu i to sada radi izvanredno. Inače, Zoran je 1999. godine za vreme bomardovanja, naučio da svira, što ga je tada iznenadilo. Ponosan je i na rad Kulturno-umetničko društva “Voja Čurić” čiji je osnivač zajedno sa tadašnjim učiteljem Perom Đorđevićem, a koje i uz njegovu podršku postoji više od sedamdeset godina. Društvo je od 1951. godine imalo više sekcija, a na samom početku formirao je foklor, šest folklornih grupa koje su izvodile po šest kola.
-Mnogo smo bili aktivni i često nastupali. Mnogo sam bio angažovan od strane Doma kulture i Turističke organizacije. Sve što sam radio, radio sam i uz njihovu pomoć. Svuda gde god je trebalo da se predstavi naša opština i Borski okrug rado sam nastupao. Sa svojom frulom nastupao sam u Kragujevcu, Boljevcu, Majdanpeku, Grljanu, Boru, Metovnici, Topoli, Zaječaru, Prislonici kod Čačka, Donjem Milanovcu…Često sam gostovao i sa KUD i Udruženjem frulaša. Našim ljudima u inostranstvu svirao sam u Beču, Cirihu, Frankfurtu, a sa frulom sam obišao i Rumuniju i Bugarsku. Dragi su mi i nastupi na Jorgovan Festu na Miroču, u Žikinoj šarenici, i kod Neše Kamidžorca.
I upravo za svoj doprinos u očuvanju narodne tradicije Bulbić je nagrađen opštinskim priznanjem, Majskom nagradom Skupštine opštine Negotin iz oblasti zaštite kulturnog nasleđa.
Na kraju razgovora želeli smo da saznamo šta najviše voli da svira i da za naše čitaoce izdvoji najdražu melodiju ili neku melodiju koju mu je bilo teško da odsvira.
– Sviram frulu, duduke i okarinu, glineni duvački instrument. Ne pravim odvajanje između vlaške i srpske muzike. Sviram podjednako i jedno i drugo. Nisam naišao na nešto teško. Sve sam mogao da sviram, sa osmehom poručuje i dodaje:
I dan danas sviram. Frula mi je tu, okarina, duduci su tu. Vratim pamćenje na nekadašnje vreme, pesme, muziku, kola. Prvi splet: Uskršnje kolo, Skapjana…. drugi splet, treći splet…
I tako punih devet decenija na svojoj fruli svira čuvar narodne tradicije iz Negotinske krajine, Spasoje Bulbić kome želimo da zaokruži vek staža na fruli, bez koje ne može da zamisli ni jedan jedini dan.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Negotin. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
