NA SUNČANOJ STRANI: VAŠARU U POHODE

Miris mekika, roštilja, prepune tezge, poneko umorno lice ali i prodavci sa osmehom i žamor varšarlija, slika je koja vam se ureže u pamćenje kada posetite jedan od tri negotinska vašara. Tradicija narodnog okupljanja na Malu Gospojinu 21. septembra, traje od 1836. godine, a letnjeg Petrovdanskog, koji je naša ekipa i posetila, od 1839. godine, dok je najmladji prvi put organizovan pre dve decenije.

Narodna svetkovina se kroz minulih  skoro 180 godina menjala, što je i bilo za očekivati, ali bez obzira na moderne tekovine 21. veka, mnogi ipak sa primetnom setom govore o nekadašnjim vašarskim danima koji su okupljali hiljade posetilaca iz svih krajeva naše, ali i susednih opština. Sećaju se zaprežnih kola, nedeljnog boravka na vašaru, mekika, klakera, pečenja, brojnih zanatlija, luna oarka, zida smrti… Bilo je svega, od igle do lokomotive, sećanje je našeg prvog sagovornika Borivoja Andrekulovića, penzionera iz Urovice, koji je zbog visokih temperature rešio da sa suprugom neodložnu šetnju vašarom, obavi u jutarnjim satima.

 – Velika je razlika između nekadašnjih i vašara sada. Ja se dobro sećam i vremena kada se na vašar dolazilo volovskim kolima, i to nedelju dana ranije, kako bi se obezbedio prostor na vreme. Vreme se promenilo, sada je modernije i toga nema više. Ljudi sada dolaze svojim kolima, a dolazak zaprežnim je prevaziđen. Mnogo je lakše sada doći na vašar, ali sada nam vrućina smeta i zato smo došli u jutarnjim satima. Vašar uvek treba posetiti, mi ne propuštamo nijedan, mada smo u godinama ali držimo se, priča sa osmehom Borivoje.

Andrekulovići  se sećaju sa setom da kada su se verili na vašar su došli takvim kolima i tako se u selo i vratili. A sada šetaju vašarom, obikaze tezge, ponešto kupe, ali ono što se nikako ne propušta je kupovina mekika

Šetamo ovogodišnim vašarom i konstatujemo da ne bi bilo u redu da i mi ne probamo mekice jer tradiciju ne treba prekidati. Odlučili smo se za proverene mekikare koji se ovim poslom bave četiri decenije.

– Mi radimo od osamdeset i neke godine i trajemo i dan danas. A daće Bog da još toliko trajemo. Prisutni  smo na svakom vašaru, to ne propuštamo. Mnogo toga se s godinama promenilo, ali je ostalo to da se obavezno kupi mekika. Kakav je to Negotinac da dođe na vašar a ne kupi mekicu, kaže sa osmehom naša sagovornica Radica Stanojević, vlasnica radnje “Toplica”iz Jasenice.

Sa osmehom mese i peku nove mekice, američke krofnice i ostale delicije iz prošlog i ovog veka. Tradicija je da se uz mekike obavezno popije i neki klaker. A sa svoje proizvode kažu da  tajne u pripremi nema. Samo su vašarske mekice posebne, jer imaju taj „vašarski“ šmek.

Vašarenje nastavljamo posetom dela kojim se širi miris roštilja, prasećeg i jagnjećeg pečenja. U kafanama, pod šatorima, ljudi uvek ima jer šteta je propustiti i ne probati proizvode čuvenih roštiljskih majstora koji godinama dolaze u naš kraj.

Za Ljubišu Stefanovića, roštilj – majstora iz Leskovca nema pauze. Zatekli smo ga kako priprema meso za čuvene leskovačke pljeskavice kojima je teško odoleti.

– Ovaj posao radim skoro 35 godina. Od svih vašara, meni se najviše sviđa ovaj vaš vašar. Tu smo na svim vašarima, preko cele godine. Nekada ima puno posetilaca, nekada nema gužve. A što se tiče vašarlija oduševljeni su našim roštiljem. Da vam kažem iskreno, da nije tako, ne bismo ponovo dolazili.  Svi su većinom zadovoljni i nama je drago zbog toga. Nisu visoke cene, gledamo da uskladimo cene sa kolegama. Mogu da kažem da je dobar vašar u Guči, Leskovačka roštiljijada takođe ali i vašari u Negotinu i Kladovu su dobri. Ima puno posetilaca, ljudi iz svih krajeva dolaze. Milina jedna da radi čovek, reče nam čovek od zanata.

Od zavesa, garderobe, grnčarije, tašni, novčanika, pozamanterije stigli smo do nameštaja i nekoliko generacija porodice Maksimović iz Kruševca.

– Već deset godina dolazimo u Negotin. Tu smo na svakom vašaru i u proleće, leto i u jesen. Moje iskustvo je pozitivno i zato dolazim svake godine. Ljudi su prijatni, vole vašare, raspoložni su i mislim da sve zavisi od ljudi iz dijasore ako dođu onda ima dosta posla ako ne, posla je naravno manje. Ja izrađujem nameštaj po meri i ne idem na ostale vašare, samo dolazim na vašare u Negotinu i Kladovu, rekao nam je Aleksandar Maksimović, vlasnik radnje “ Maximart“.

Na vašar se slilo i staro i mlado, fuzija svih generacija, ali čini nam se da se obilasku najviše raduju, zbog slatkiša,  zabavnog parka, ljuljaški, vozića, luna parka i dr. Do današnjih dana održali su se i fliperi, stoni-fudbal, ali i šećerna vuna, lulice, svilene bombone i liciderska srca.

– Na vašaru smo decenijama, otkako radimo ovaj posao. Naša tradicija izrade lizalica, gumenih bombona, liciderskih srca duga je skoro stotinu godina. Volimo da dođemo ovde. Ljudi su dobri, kupci takođe. Negotinci su odlični domaćini, poručila ja Miljana Misić iz Žagubice koja često putuje i obilazi i vašare širom Srbije, a negotinski ne propušta.

Možda bi srpski vašar trebalo zaštiti, kao brend koji je uspeo da svojim trajanjem spoji vekove, očuva najupornije ljubitelje zanata, začini atmosferu novotarijama i sačuva obeležja po kojima je prepoznatljiv. Dokle god je nas vašarlija, biće i vašara. Na mnogaja leta!