U okviru jubilarnih 60. „Mokranjčevi dani“, svečano je otvorena izložba tapiserija Dušanke Botunjac, značajne Srpske umetnice čija su dela prepoznatljiva po slikarskoj dekorativnoj tehnici sa vunom, a ujedno je jedna od važnih čuvara tradicije Negotinske Krajine.
Ova godina je važna i samoj umetnici, koja se nalazi na prekretnici svog važnog jubileja 50. godina od diplomiranja na Fakultetu primenjenih umetnosti u Beogradu.
„Moj iskorak sedamdesetih godina bio je drugačiji Tada je bila aktuelna savremena umetnost, apstrakcija, tapiserija na vrhuncu, ali su se uglavnom radile moderne forme sa drugačijom pristupom, sa drugačijom stilizacijom. U meni se desilo nešto čudesno na trećoj godini akademije. To se desilo jednog dana kada sam ušla u klasu gde su radili studenti, postdiplomci i kada sam pogledala sve tapiserije koje se rade. Inače, ove tapiserije koje vidite rade se na vertikalnom razboju, poput pirotskih ćilima, ne na onom našem horizontalnom i tada sam shvatila da ja ako slučajno ne znam koja je moja koleginica na kom razboju, ja ne bih znala čija je tapiserija. Tada sam vrlo svesno odlučila, na negodovanje mog profesora Branislava Subotića, da se vratim unazad, da krenem od klasičnog tkanja, od klasičnog umeća, ravnom našem tradicionalnom tkanju. Počela sam da uvodim figuru u kompoziciju, što niko nije radio tada. Najteže je izvesti figuru kod apstraktne forme i kada se nešto pogreši kažemo: to tako treba. Bila sam uporna možda desetak godina i imala sam velike dileme da li je taj moj dobro odabran put ispravan. Ali onda su krenule nagrade, na moje veliko iznenađenje. Prva moja najznačajnija nagrada je nagrada Ministarstva kulture 1978. godine. Pitala sam se otkud moje tapiserije. Ja vama ne mogu da objasnim šta znači otkupna nagrada Oktobarskog salona jedne tek svršene studentkinje Akademije primenjenih umetnosti. Onda se valjda sve otvorilo. Mene nije imao ko da ističe u Beogradu, sve što sam postigla, postigla sam radom. Onda su krenuli pozivi. Postala sam umetnik po pozivu. Predstavljala sam Srbiju, bila sam predstavljena u Jugoslaviji . Poslednji put sam izlagala, ali kao primenjeni umetnik, na EXPO-u u Dubaiju, nenadano. Na konkurs raspisan od projektanata našeg regiona aplicirali smo preko Etno mreže, čiji sam osnivač i član, jastucima gde oni daju svoj kolorit, traže simboliku da bude Srbija prepoznatljiva, gde postoji tačan radni zadatak. Ja sam to uradila i zaboravila. Kad se otvorio EXPO i kada su krenuli snimci, niko od naših najznačajnijih predstavnika nije bio bez mog jastuka u pozadini, a mislila sam da nikada više neću izlagati ni na jednoj svetskoj izložbi i to je čast. Posebno mi je draga Svetska izložba na kojoj je moj triptih predstavljao Jugoslaviju, 1995. godine, kada smo bili pod takvim sankcijama, kada je naša zastava bila tamo samo zbog njih. Inače, tapiserije su u mom vlasništvu i ostaće mojim unucima. Kada je bila priprema moje izložbe u Muzeju primenjenih umetnosti, viša kustoskinja me je pitala zašto sam izabrala vunu kao materijal. Bila sam iznenađena tim pitanjem, ali sam joj rekla da ja vunu najbolje poznajem. U mojoj kući se prelo, ja ne moram da vidim nit vune kada se upreda, ja po njenom zvuku znam kolika je njena tananost i njena čvrstina. Pa kad ja te niti postavim na moj vertikalni razboj, njih stotinu, ja kao na harfi, preplitanjem niti, gradim ove moje slike. U čast tog zvuka izložba je otvorena.“ – Rekla je Dušanka Botunjac, akademski slikar i primenjeni umetnik,
Danas je njeno poznavanje vune toliko posebno da njenu tananost i kvalitet može da prepozna čak i po zvuku koji nastaje prilikom upredanja niti. Ono što je nekada bilo deo porodične tradicije, kroz godine je preraslo u ljubav prema stvaralaštvu i umetnički izraz. Odrastala je upoznajući njegove osobine, teksturu i zvuk. Svojim stvaralaštvom Dušanka Botunjac ne čuva samo veštinu koja se prenosi generacijama, već i kulturni identitet kraja iz kojeg potiče. Kao umetnica iz Negotina, svojim radom doprinosi promociji lokalnog stvaralaštva i pokazuje da tradicija može da bude snažna inspiracija za savremenu umetnost. Njena priča jedna je od onih koje potvrđuju da se bogatstvo jednog kraja ogleda i u ljudima koji svojim talentom, znanjem i posvećenošću prenose njegovu posebnost.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Negotin. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
