Rad, posvećenost, istrajnost, ljubav, emocije i prekrasan osmeh krase Janu Čeklanović, mladu violinistkinju iz Negotina koja sigurno ide svojim putem rešena da život ispuni ostvarenim željama i snovima. Neki ljudi su predodređeni za velike scene, lako koračajući, pomerajući granice i mogućnosti. Mi mislimo da je Jana jedna od njih i zato smo odlučili da je predstavimo.
Jana Čeklanović je svoje muzičko obrazovanje započela u srednjoj muzičkoj školi “Stevan Stojanović Mokranjac” u Negotinu, a nastavila na Konzervatorijumu u Krajovi, gde je diplomirala 2022. godine u klasi prof. dr. Oktaviana Goruna. Još tokom prve godine studija, postala je najmlađi član i prva violina tutti u orkestru “Filarmonica Oltenia”. Sarađivala je i sa orkestrom Opere u Krajovi, nastupajući na brojnim koncertima i turnejama. Prošle godine je započela master studije na Nacionalnom Univerzitetu Muzike u Bukureštu, sa željom da dodatno usavrši svoje tehničke i interpretativne veštine.
– Oduvek sam volela da budem na sceni – još od malena uživala sam u predstavama, recitovanju, pevanju i glumi. Osećaj koji scena pruža uvek me je privlačio. Kada sam odlučila da violina bude moj životni poziv, ljubav prema muzici prerasla je u ozbiljnu posvećenost. U početku nisam potpuno razumela koliko truda i odricanja to podrazumeva, ali s vremenom su se moji dani ispunili satima vežbanja. Postepeno sam stizala do tačke kada sam vežbala i do osam sati dnevno, što mi je omogućilo da napredujem. Posebno značajan trenutak bio je kada sam postala član “Filarmonica Oltenia”, kao najmlađi član orkestra, prva violina u tutti sekciji. To je sa sobom donelo izazov da dostignem nivo svojih kolega, koji su imali decenije iskustva u orkestru. Neprestano sam radila na proširenju svog repertoara – od simfonija i koncerata do različitih orkestarskih dela. Nastupi svakog petka pred publikom doneli su mi neprocenjivo iskustvo i dodatno me uverili da je scena moje prirodno okruženje. Već na kraju prve godine studija shvatila sam da ne mogu da zamislim život bez muzike, publike i violine. Taj osećaj ispunjenosti kada sviram na sceni bio je ključan trenutak kada sam spoznala da je violina moj pravi životni izbor.
Paralelno sa studiranjem, izvođenje naše sagovornice privuklo je pažnju šire publike i kolega muzičara, te su usledile brojne ponude za koncerte, kako u Rumuniji, tako i u inostranstvu. Kao violinistkinja ističe se svojom tehnikom i sposobnosti da prenese emocije publici. Iza sebe ima bogato koncertno iskustvo, sarađujući s renomiranim dirigentima i orkestrima. Janina predanost umetnosti i posvećenost muzici čine je jednom od najperspektivnijih mladih umetnica svoje generacije. A kao studentu koji potiče iz druge zemlje, na početku školovanja nije joj bilo lako. Morala je da prođe kroz period prilagođavanja, posebno kada je reč o savladavanju jezika.
– Kao i svaki strani student, i ja sam se u početku suočavala sa izazovima prilagođavanja – posebno dok nisam savladala jezik. Ipak, uz trud i strpljenje, Rumunija je brzo postala moj drugi dom. Danas sam ponosna i zahvalna što sam izabrala upravo ovu zemlju za svoje školovanje i profesionalno usavršavanje. Smatram da pruža brojne mogućnosti, kako studentima tako i umetnicima. Fakultet koji sam završila mi je omogućio da izgradim čvrstu osnovu za dalju karijeru i pomogao mi da razvijem profesionalni integritet. Nikada se nisam osećala kao stranac. Naprotiv, bila sam uvek poštovana, kako zbog toga što dolazim iz Srbije, tako i zbog svog rada i posvećenosti violini.
Negotin, grad u kome je odrasla odiše atmosferom Mokranjčevog grada. Zanimalo nas je da li je to što je završila muzičku školu koja nosi ime našeg slavnog kompozitora uticalo na njeno opredeljenje da nastavi da usavršava svoje muzičko obrazovanje i na taj način postane jedan od Mokranjčevih sledbenika?
– Sigurna sam da je trebalo da to napomenem na početku jer je moj prvi profesor, Slobodan Gligorijević, to i zaslužio. On je bio moja motivacija i inspiracija, u tim godinama moj omiljeni violinista. Uvek sam pričala kako bih volela da jednog dana sviram i budem dobar profesor kao Boki. Njegova posvećenost i znanje ostavili su trajan utisak na mene, ne samo kao na učenika već i kao na osobu. Njegovo strpljenje i razumevanje oblikovali su ne samo moju ljubav prema violini, već i moj karakter. Zahvalna sam što imam tu privilegiju da ga zovem svojim prvim nastavnikom violine. Odrasla sam uz Mokranjca. Njegova muzika bila je neizostavni deo mog detinjstva. Pevala sam u školskom horu, učestvovala na Mokranjčevim danima, a slušajući i izvodivši njegove rukoveti, uvek sam pronalazila novu inspiraciju. Mokranjac nije bio samo veliki kompozitor, već i simbol muzikalnosti, kulture i posvećenosti umetnosti – vrednosti koje i danas nosim sa sobom. Ta povezanost sa njegovim delom oblikovala je moj odnos prema muzici i motivisala me da nastavim da se usavršavam, sa željom da kroz svoj rad negujem i promovišem bogatu tradiciju naše muzičke baštine. Mokranjčeve rukoveti i danas često slušam – one su za mene izvor unutrašnjeg mira i inspiracije. Njegova muzika me podseća na to odakle dolazim i koliko je važno ostati veran svojim korenima, dok istovremeno težimo da se razvijamo i delimo umetnost sa svetom. Smatram da, kao neko ko je odrastao u Negotinu, imam posebnu odgovornost i čast da doprinesem očuvanju tog nasleđa kroz svoj rad, istakla je naša sagovornica.
Pored toga što je trenutno masterand na Nacionalnom Univerzitetu Muzike u Bukureštu, ova mlada i uspešna violinistkinja radi kao profesor violine u Yamaha Music School u Bukureštu, gde mladim muzičarima prenosi svoju ljubav prema muzici i motiviše ih da razvijaju svoj talenat.
Za svojih 26 godina već je obišla brojne scene u raznim zemljama stičući potrebno iskustvo i pokazujući svoj talenat, uz osmeh koji pleni.
– Jedno od najdražih bila su izvođenja u Jerusalimu, na koncertu povodom Vaskrsa, gde sam imala priliku da sviram u Svetom gradu prepunom istorije i duhovnosti. S druge strane, Bangladeš je bio potpuno drugačije iskustvo – dok smo mi umetnici imali poseban tretman, svakodnevni život tamošnjih ljudi me je naučio pravoj zahvalnosti za osnovne stvari koje često uzimamo zdravo za gotovo, poput čiste vode. Jedan od najposebnijih trenutaka u mojoj karijeri bio je nastup pred više od 25.000 ljudi na stadionu Arena Națională u Bukureštu, najvećem stadionu u Rumuniji. Izvodila sam pesmu „Perspektiva“ grupe Sars zajedno s publikom, gde su svi pevali zajedno sa mnom. To je bio trenutak neverovatne energije i emocije, nešto što ću zauvek pamtiti. Još jedno nezaboravno iskustvo bilo je putovanje i nastupanje sa “Amadeus Electric Quartet” na kruzeru, gde smo tokom turneje svirale u Španiji, Italiji i Francuskoj. Dok smo izvodile moderne aranžmane klasičnih i popularnih kompozicija, more i zvezdano nebo činili su savršenu pozadinu.
Od posebnih momenata Jana s ponosom izdvaja izvođenje himne “Bože pravde” na dan otvaranja novog zdanja Ambasade Republike Srbije u Bukureštu. Mlada i vredna već je bila deo brojnih turneja širom Evrope i sveta, gde je imala priliku da nastupa u raznovrsnim sredinama – od prestižnih koncertnih sala do manjih scena pod vedrim nebom.
-Nastupi u veličanstvenim dvoranama pružali su mi osećaj poštovanja prema tradiciji i umetnosti, dok su koncerti na otvorenom donosili jedinstvenu energiju, slobodu i povezanost sa publikom. Posebno su me inspirisali manji koncerti u intimnijim prostorima, gde je kontakt s publikom bio neposredan i iskren. Na takvim mestima, svaka nota je stvarala atmosferu koja je bila podjednako emotivna i magična. Festivali pod otvorenim nebom ostavili su poseban utisak na mene, jer su spontani aplauzi, osmesi i reakcije publike učinili da svaki nastup bude jedinstven. Ti trenuci, kada muzika prelazi granice formalnosti i postaje deo živog trenutka, zauvek će ostati urezani u mom sećanju. Svaka nova sredina nosila je posebnu energiju i izazove, a ti nastupi su me podsećali na moć muzike da poveže ljude i stvori nezaboravna iskustva, priča sa osmehom naša sagovornica.
Jana Čeklanović je neko ko veruje da se uspeh ne meri samo titulama i diplomama, već i emocijama koje izazivamo kod ljudi. A kroz violinu – i scenu – smatra da uspeva da inspiriše, što joj je i najveće priznanje.
– Muzika je moj način života, način da se povežem sa svetom. Ona je emocija koja ne treba reči, most koji povezuje ljude i oslobađa dušu. Kroz muziku izražavam ono što reči ne mogu, pronalazim utehu, inspiraciju i unutrašnji mir.
Ostala nam je dužna odgovor na pitanje gde vidi sebe za 10 godina želeći da kroz deset godina kada budemo ponovo razgovarale izgovori :
Ovo je bio moj plan”, do tada će to ostati moja mala tajna.
Držimo je za reč, verujući da će imati mnogo toga lepog da podeli s nama.
Photo credits: Andrei Barbulescu; Cristian Lazarescu; Miluta Flueraş.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Negotin. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
