Hajduk Veljko Petrović, kao jedan od najhrabrijih junaka Negotinske Krajine, ostao je upamćen po svojoj hrabrosti i odbrani Negotina tokom borbi protiv osmanske vojske 1813. godine. Hajduk Veljko poginuo je 1813. godine, tokom odbrane Negotina. Sećanje na Hajduk Veljka Petrovića sačuvano je kroz istorijske zapise, narodna predanja i spomen – obeležja.
U Negotinu se nalazi spomenik podignut na mestu njegove pogibije, sećanje na Hajduk Veljka čuva se i kroz tradicionalno obeležavanje Dana njegove pogibije. Tim povodom 11. avgusta 2026. godine kod spomenika su se okupili predstavnici Opštine Negotin, Muzeja Krajine, SUBNOR-a i udruženje starešina rezervnih ovicira, koji su položili vence u znak poštovanja.
U istoriji je ostalo poznato da je Hajduk – Veljko bio prijeke naravi, te da je neretko dolazio u razne sukobe sa nadređenima. Njegova teška narav je bila zanemariva, jer se mnogo više isticao po hrabrosti i svojim mnogobrojnim sposobnostima. Srpske vojvode bile su jednoglasne oko toga da je Veljko bio najveći srpski hajduk. Svojim izgledom i sposobnostima privlačio je, a i imao mnogobrojne žene. Međutim, samo je jedna žena osvojila njegovo srce, a to je bila Čučuk Stana koju je prvi put ugledao dok je uživao u neobaveznom razgovoru i piću. Jahala je konja i bila obučena kao muškarac.
Veljkova pogibija
Veliki bojevi oko Negotina počeli su u leto 1813. godine. Veljko prodire do Vidina, pa potom kod Bukovča, ali se ubrzo odnos snaga menja. Turci su počeli da opsedaju Negotin. Veljko je utvrdio Negotin, napravio šanac, digao kule i sačekao Turke. Najviša kula u kojoj je sedeo Veljko je nazvana „Baba Finka“.
U šančevima, zajedno sa Veljkom borila su se i njegova braća Milutin i Miljko, kao i hrabre buljubaše i bimbaše Hadži-Nikola Mijailović, Stojan Abraš, Delibalta i dr. Očekivana pomoć koju je Veljko tražio nije stigla.
Ponestala je i municija, pa se hajduk Veljko seti i naredi da se sakupe po Negotinu kalajne stvari, i da se rastope u puščana zrna, a u topove je naređivao da se samo stavljaju taliri.
Dan i noć je obilazio šančeve, hrabrio svoje vojnike i popravljao ruševine od turskih topova.
„Хајдук Вељко на топу“, slika Stevana Todorovića
Jedno jutro, posle dvadesetak dana odbrane, oko 20.jula, kad je naređivao opravke na malom šancu, pogodi ga topovsko đule kroz sred pleća. Jedva je mogao da izgovori samo: „Drž!“. Pao je mrtav na zemlju. Njegov brat Milutin ga je uveče zakopao kod negotinske crkve.
Nakon Veljkove pogibije, ostale su zapamćene njegove reči:
„Glavu dajem, Krajinu ne dajem.“
Spomenik na mestu njegove pogibije nije samo podsetnik na jedan istorijski događaj. On je deo nasleđa Negotina. Hajduk Veljko ostao je simbol borbe za slobodu i važan deo identiteta Negotinske Krajine. Njegovo ime danas nose ustanove i organizacije, a priča o njegovom životu i stradanju prenosi se generacijama.
Ovaj medijski sadržaj sufinansiran je od strane Opštine Negotin. Stavovi izraženi u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva.
