POZDRAV IZ NEGOTINA: U poseti Krajini Hajduk Veljka i Stevana Mokranjca

Pet sati ujutro. Budi me zvonjava telefona. Moj prijatelj, poznati novinar, vlasnik nedeljnika „Afera“, Gradiša Katić.

-Da li si mogao da pozoveš ranije? Gde gori?

-Za pola sata krećem za moj Negotin. Pa se setih, ako si raspoložen da pođeš sa mnom. Znam da bi ovi moji voleli da dođeš. Idem sam.

-Za junačku Krajinu uvek raspoložen. Mogu li sa nama ova dva moja stalna saputnika?

-To bi bilo odlično.

Zovem Dejana Pavkovića i Dejana Pisarevića. Spremni za putovanje.

Polazimo u sedam ispred opštine Velika Plana. U startu oduševljen krajiškom muzikom, jedinim muzičkim žanrom koji nas trojica slušamo na svojim putovanjima, Gradiša predlaže da nazdravimo ali, za inat, ovaj put smo zaboravili rakiju. Kao da su naslutili naše muke, uskoro zovu Gradišini prijatelji, pitaju da li smo krenuli i kažu da nas u pola deset čeka doručak u vinariji „Matalj“, nekoliko kilometara pre Negotina, pa odustajemo od kupovine rakije.

Vinarija „Matalj“ se nalazi na poslednjem brdu pre nego što put počne da se spušta u veliku ravnicu u kojoj se nalazi Negotin. Koji je jutros okupan suncem. Prelep vidik. U daljini, preko Negotinske nizije, belasaju se vode moćnog Dunava. Na nebu tu i tamo beli oblaci. Bele lađe plove nebom, bele lađe plove Dunavom. Iz šume nekoliko stotina metara niže od vinarije oglašavaju se zvona manastira Bukovo.

 

Negotin

Sačekali su nas naš današnji domaćin Dragoslav Bogdanović, vlasnik lokalne televizije, njegova supruga Anita Durlić i njihov prijatelj Denis Pavličić, koji ima turističku agenciju. Anita u šali primećuje da će dan provesti u društvu sa petoricom muškaraca čije ime počinje sa slovom D.

Dejan Pavković objašnjava:

-Naša standardna postava je 3D, u nekoliko navrata bili smo 4D a danas smo kvintet 5D. Gradiša je višak.

 

Negotin

Mladi vlasnik vinarije Nikola Mladenović nas ponosno vodi kroz svoje vinogorje. Objašnjava nam da je Negotin jedno od najboljih mesta za uzgajanje vina na Balkanu. Ima rekordan broj sunčanih dana a na okolnim visovima, možda zbog blizine Dunava, uvek duva blag vetar, što pomaže prosušivanju vinograda i oprašivanju loze. Najviše se ponosi velikim zasadom bagrine, autohtone negotinske sorte grožđa. Od njega prvi put čujem da je bagrina, skoro zaboravljena sorta, bila glavna „zvezda“ popularne domaće televizijske serije „Tajna vinove loze“.

Seriju nisam gledao a vino ću uskoro probati. Verovatno su dobri i jedno i drugo, jer je u vreme i nakon emitovanja serije u ovoj vinariji prodaja vina višestruko porasla.

 

Negotin

Levo od nas, na susednom imanju, koje pripada manastiru Bukovo, u toku je velika moba. Sveštenici i vernici sade novi manastirski vinograd.

Potom silazimo u podrum sa stotinama buradi vina. Dok nam vlasnik objašnjava tehnologiju a lepa Vlajna, uz pomoć automata, puni i pečati staklene flaše ja razmišljam kako je ovo Bogom dano mesto za pisanje. U tišini sediš i pišeš. Oko tebe desetine hiljada litara vina. Kad ponestane inspiracije na tebi je samo da odabereš u kojoj sorti vina ćeš da je pronađeš.

Posle doručka spuštamo se do manastira Bukovo. Smešten na padini okrenutoj prema Negotinu i Dunavu, okružen šumom. Ispred manastira izvor vode. Po jednom predanju, svetinja je zadužbina kralja Milutina iz 13. veka, koju je on podigao u slavu pobede nad bugarskim carem Šišmanom. Po drugom, zadužbinar je Sveti Nikodim Tismanski, koji je bogu i narodu služio u ovim krajevima. A po trećem predanju, koje se najmanja uklapa u epsku tradiciju SPC i junačke Negotinske krajine, Bukovo je podigao nepoznati krajiški vlastelin „tek u 15. veku“.

 

Negotin

Gde god pogled padne, svuda sklad i lepota. Posebno impresivno deluju „akropoljski“ nizovi stubova s jedne i druge strane staze koja vodi od ulaza u manastirski kompleks do vrata Crkve svetog oca Nikolaja Čudotvorca. A po porti, zelenoj livadi, širi se opojan miris cveća i cvrkut ptica. Pozdravljaju nas i raduju se sunčanom danu.

Nedaleko od manastira je poljoprivredna škola, u kojoj je jedan od učenika bio i Dobrica Ćosić, čuveni književnik i predsednik Jugoslavije. Zahvaljujući kalemarskom zanatu koji je ovde ispekao, nekoliko decenija kasnije će, u čudnim okolnostima, saditi vinograd manastira Hilandar. Jedini vinograd na Svetoj Gori koji je zasadio komunista. Nepunu godinu dana kasnije ispod masline pod kojom je danima kalemio lozu izbio je izvor vode.

Inače, u ovom kraju je jedno vreme, kao državni službenik, živeo i Vuk Karadžić.

 

Negotin

Nastaljvljamo prema gradu. Denis ne prestaje da priča i objašnjava nam kud prolazimo, na kojem su brdu logorovali Rimljani, gde je vođena koja bitka, kuda se 1944. povlačila koja nemačka jedinica….

Ovaj priča više od mene. A zna mnogo. I ne obraća pažnju na moje zadirkivanje. Stvoren za turističkog vodiča. Zbog prezimena, pitam ga odakle je poreklom. Otac Hrvat iz Kutine, majka Negotinka, mnogostruka mešavina srpske i vlaške krvi. Ako uopššte ima razlike.

Centar Negotina sređen kao apoteka. Izgleda lepo i odiše gospodstvom. Tradicijom. A u pitanju je mlado mesto. Prvi put se pominje u 16. veku a značaj dobija tek u 18. veku, kad postaje vojno utvrđenje.

 

Negotin

U sredini prostrani trg, sa cvećem i fontanama, kojim dominiraju spomenik Hajduk Veljka na konju i Saborna crkva, posvećena Svetoj Trojici. Iako je relativno mlada, osvećena je 1876. godine, odiše snagom vere i vekova. A bogami, mnogo je i koštala. Pedantni opštinski službenici su zabeležili da je za njenu izgradnju potrošeno 978.000 groša, po tadašnjem kursu 930.000 francuskih franaka. Nosilac posla je bio izvesni građevinski preduzimač Štajnehler a majstori su dovedeni iz Italije.

Osim po simetriji i skladnoj arhitekturi crkva je nadaleko čuvena i po svojoj akustičnosti, pa se u njoj održava i deo programa Mokranjčevih dana.

Nekoliko stotina metara od crkve i spomenika Hajduk Veljku je Muzej Krajine. Muzej kakvog se ne bi postideli ni evropski velegradi. Petnaest hiljada predmeta, od mezolita i neolita do danas, razvrstanih u arheološku, etnološku, istorijsku i umetničku zbirku. Sve pedantno složeno, obeleženo i razvrstano na dva sprata, u jednoj od najlepših zgrada u Negotinu.

 

Negotin

Na nas su najači utisak ostavili eksponati koji su sačuvani iz brojnih ratova, posebno oni što svedoče o ratnom putu junačke Timočke divizije Vojske Kraljevine Srbije prvog i Timočke divizije drugog poziva. Koja su se proslavile bitkama i stradanjima u dva balkanska i Prvom svetskom ratu.

Razmišljam šta bih dao da Velika Plana ima ovakav muzej. Onda bi zaista bila velika.

Put nas dalje vodi u rodnu kuću Stevana Stojanovića Mokranjca, najvećeg srpskog kompozitora. Čudesnog umetnika, masona, člana beogradske lože „Pobratim“, koji je svom narodu ostavio prvu muzičku školu i bogato muzičko nasleđe a onda, deleći njegovu tragičnu sudbinu, umro kao izbeglica u Skoplju, na početku Prvog svetskog rata. I tako zatvorio kratki ali izuzetnim stvaralaštvom obasut porodični krug. Naime, njegovi preci su baš iz Makedonije doselili u negotinsko selo Mokranje.

 

Negotin

Gornji sprat kuće pretvoren je u muzej. U jednoj prostoriji Mokranjčev radni sto, sa srebrnom mastionicom i perom, stolica sa naslonom, stočić sa priborom za pušenje, klavir, koji je pripadao prvoj Srpskoj muzičkoj školi, drvena rezbarena stolica koju je izradila Marija Mokranjac. Još samo da se maestro odnekud pojavi, zamoli svoju prelepu suprugu Mariju, bratanicu Uroša Predića, da mu pridrži kaput i šešir, sedne za klavir i počne da svira Rukoveti ili Nebesku liturgiju.

Stotinak metara dalje je Stara crkva svete Bogorodice, sagrađena 1803. Na mestu nekadašnje crkve brvnare. U narodu je poznata kao Hajduk Veljkova crkva. Zbog zahteva Turaka da ne sme da pređe određenu visinu, crkva je, kao i mnoge druge hrišćanske svetinje, delimično ukopana u zemlju.

Istu noć kad je Hajduk Veljko poginuo, njegov brat Milutin ga je tajno sahranio pored ove svetinje. Na njenom zidu se danas nalaze dve istovetne spomen ploče, sa tekstom koji podseća na dvojicu braće Petrovića.

 

Negotin

U porti svetinje nalazi se više desetina čudnih ali lepih nadgrobnih spomenika, znamenitim Negotincima iz 19. veka. Svi spomenici u osnovi imaju oblik krsta, ali kamenoresci kao da su se takmičili ko će više dati mašti na volju i čiji će krst biti neobičniji, razigraniji. Ovo je jedino groblje koje sam posetio a koje zbog šarolikih i nekako „raspevanih“ spomenika više izgleda kao galerija ili kameni park nego kao groblje.

Svoju posetu Negotinu završili smo kod spomenika koji je podignut na mestu gde se nalazio jedan od pet šanaca odbrane Negotina u Prvom srpskom ustanku, na mestu Hajduk Veljkove pogibije. Dok je obilazio šanac, turski tobdžija sigurnog oka ga je primetio, dobro nanišanio i direktnim pogotkom sahranio i poslednju nadu hrabrih Krajišnika da će odoleti višestruko nadmoćnijem neprijatelju.

Na spomeniku u obliku piramide, sa kvadratnim postoljem, ispisan je zavet velikog junaka „glavu dajem, Krajinu ne dajem“. Na prednjoj strani je posveta: Hajduk Veljku Petroviću, srpskom vođi rođenom u Lenovcu 1780. godine, a slavno poginulom na ovom mestu 13. jula 1813. godine. Blagorodno Srpstvo 1892.

 

Negotin

Denis ne prestaje da objašnjava a dva Dejana i ja ne prestajemo da iskazujemo ushićenje svim onim što smo danas videli.

Nakon kratkotrajnog predaha u kafiću u pešačkoj zoni, uz hladno pivo, krećemo prema manastiru Vratna. Udaljen je 37 kilometara od Negotina i nalazi se na ulazu u kanjon Vratna, koji je probila istoimena rečica. Svetinju je početkom 14. veka sagradio arhiepiskop Nikodim.

Ispred crkve posvećene Vaznesenju Gospodnjem nas sačekuje monahinja Martina, profesor muzike, do pre tri godine direktor muzičke škole u Knjaževcu. Od mog prošlog dolaska, sestrinstvo ženskog manastira je sa tri spalo na dve monahinje.

 

Negotin

Crkva na ovom mestu je više puta rušena i obnavljana. Rušili su je Turci a obnavljali vredni vernici iz tri okolna sela: Vratna, Jabukovac i Udovica. Sadašnja crkva podignuta je 1936. godine. Skromna građevina na kamenim temeljima. Poslednji put crkvu su u jesen 1941. Oskrnavili partizani. Komunistički banditi su odneli čak i relikvije iz oltara.

Poslednjih godina crkva je značajno obnovljena, a zahvaljujući prilozima, uglavnom vernika iz navedenih sela, njena unutrašnjost je dobila potpuno novi živopis, pa deluje kao živopisna razglednica.

Na visokim stenama iznad crkve nalazi se veliki metalni krst. Pravo mesto za završetak ovog lepog putovanja. Dragoslav i Anita će nas sačekati pored vode, dva Dejana i Denis će se do krsta popeti utabanom stazom, zaobilaznim putem a ja sam se odlučio da zbog povrede noge, koju sam zaradio pre 10 dana, penjujući se na planinu Cincer (2006), idem pravo uz stene. Težim ali kraćim putem. Računam, manje ću morati da pešačim. Srećom, nisam pogrešio. Nogu pred nogu, uživajući u žuboru vode i cvrkutu ptica, brzo sam se popeo do krsta, odakle se pruža pogled na dolinu u podnožju stena. Koja pripada manastirskom imanju. U sredini je prostrana livada a okolo velika šuma.

Već u prvim večernjim časovima na livadu slobodno izlaze srne, jeleni i druge životinje. Navikle na manastir i monahinje. Prilikom prethodnih dolazaka ovde, čuo sam da se na livadi zna okupiti i stado od desetak srna a da ovde živi čak 57 vrsta ptica, desetak vrsta slepih miševa, mufloni, zečevi, lisice, stepski tvorovi, vidre, jazavci i kune. Životinjski raj.

Potom smo se spustili u kanjon Vratne, ispod dva prirodna kamena mosta koja spajaju dve strane kanjona. Treći je oko dva kilometra uzvodno. Ovo su najviši prirodni kameni mostovi u Evropi. Prava atrakcija. Zamislite oko vas stotinu metara visoke stene, iznad vas svod od stena, kraj kojeg se nazire nebesko plavetnilo a kroz kamenjar na dnu kanjona veselo penuša bistra voda.

Nailazimo i na jednu devojku. Bogu hvala da ni ovaj uspon ne prođe bez najveće prirodne lepote. Stoji na drvenom mostu na dnu kanjona, u talase baca sveže ubrane cvetove i prati početak njihove plovidbe. Pitam odakle je. Kaže, iz Šimanovaca. Objašnjavam joj da nedostaje još samo jedno slovo pa da budemo iz istog mesta. Moje rodno selo zove se Šemenovci.

U povratku prolazimo kroz Jabukovac. Veliko selo široj javnosti poznato po dva masovna ubistva koja su se u njemu dogodila. Šta sve novinari o njemu nisu pisali, koje gadosti nisu izmišljali. A selo je stvarno veliko. Ne samo po broju stanovnika. O njegovoj veličini najbolje svedoči ogroman spomenik u centru Jabukovca, preko puta pravoslavne crkve, podignut meštanima koji su poginuli za slobodu Srbije. Na spomeniku stotine imena…Stotine nečijih sinova, očeva, braće…Najviše njih je poginulo u redovima Vojske Kraljevine Srbije ali su Jabukovčani za slobodu ginuli i u Drugom svetskom ratu i u bitkama u kojima su se stvarale RSK i RS a Srbija branila od agresije fašista iz NATO.

Dan završavamo na večeri u selu Štubik. Kafana puna. Jedemo jagnjetinu i pijemo Mataljevu „dušicu“. A osim „dušice“ sa nama su za stolom i tri Anite.

 

 

 

 

Izvor: Dušan Marić

Foto: Dušan Marić

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena.